SAVETI
Ubod mačem je jednostavan potez, međutim postoji veliki broj varijacija istog.
Bod kojim određuješ i podešavaš distancu, zaustavni bod, bod kojim teraš protivnika od sebe, bod kojim stvaraš ritam, lažnjak, pripremni bod (koji prethodi glavnom napadu), bod sa kratke i velike distance, “špric”, riposta...
Od raznih bodova koje treba biti u stanju identifikovati, kako bi ih svesno usavršavali, ubacivanje je jedini bod kojeg se treba čuvati, bez obzira na prednosti koje isti može kratkoročno doneti.
Takođe, velika opasnost od stvaranja loših navika kod boda je i poznavanje protivnika zbog čega na jednom treningu sa istim protivnikom ne bi trebalo da radite više od 2 borbe (0-5 5-0) ili 4 (2-0 0-2), kako bi održali maksimalni nivo kvaliteta.
Vremenom određeni bodovi, oni koje najviše praktikujemo, postaju naša specijalnost i na njih se oslanjamo u odlučujućim trenucima. Loptica, jastuče i kombinacija istih, kako bi se uvežbavala kontrola sečiva i vrha, su osnovni alati za usavršavanje boda. Takođe, bod odozdo i kupe se moraju vežbati na spravi za to u istom obimu u kojem se vežbaju i drugi bodovi, ukoliko imate nameru da iste primenjujete u borbi. Određene bodove kojima ste ovladali isprobajte u borbama na treningu i eksperimentišite, a zatim analizirajte efikasnost istih radi usavršavanja. Na takmičenju ne eksperimentišite i suzite maksimalno obim bodova koje primenjujete kako biste povećali fokus. Bod mora da se vežba svakodnevno najmanje pola sata, samostalno ili u sklopu treninga, ja sam ga u dobrom delu karijere, po savetu trenera Ljubomira Savića, trenirao sat vremena na početku ili na kraju treninga (najviše na loptici, tek kasnije sam shvatio značaj jastučeta, da bih pre par godina izmislio i način za kombinovanje istih). Kad pogledam unazad, rad na usavršavanju boda me podseća na spremanje ispita-učenje, dosadno i teško, tek poneki segment bude interesantan, ali vremenom savladavanjem materije počinje da se stiče znanje-veština, koja se proverava i usavršava kroz praktičnu primenu, da bi se na kraju materijom ovladalo, pa ne izostane ni improvizacije - odnosno sopstvene kreacije.
Način na koji se na treningu rade mačevalačke borbe nije do danas dao odgovarajuće rezultate. Naši najbolji mačevaoci decenijama unazad rade na isti način zbog kojeg nisu spremni za najviše domete.
Sledeći sistem rada za opšti cilj ima da poveća kvalitet mačevalačkih borbi na treningu i poveća kvantitet takmičarskih borbi koje sportista ima tokom sezone, što bi za rezultat trebalo da ima poboljšanje rezultata naših reprezentativaca.
Individualni cilj je da se takmičar osposobi za odbranu u situaciji kada ima rezultatsku prednost, a za napad kada se nalazi u rezultatskom zaostatku, odnosno da se kao krajnji rezultat poveže u jedno, odbrana i napad - kroz kontranapad, a napad i odbrana - kroz drugu intenciju. Takođe, kroz veliki broj intenzivnijih borbi sportista će steći taktičko iskustvo, šta konkretno treba tj. ne treba da radi u određenim situacijama (da bi pobedio), a u isto vreme izvršiće i selekciju specijalki zahvaljući kojoj će kasnije izvršiti optimalizaciju sopstvenog mačevanja.
Moj predlog je da se mačevalačke borbe rade 4 nedelje 2-0/0-2, a zatim 4 nedelje 5-0/0-5 sa dve nedelje laganog treninga pred takmičenje.
1. Jedan takmičar vodi 2-0 drugi gubi, jedan vežba odbranu, drugi vežba napad (3 minuta do 5). Onaj koji vežba odbranu ima imperativ pobede, ne sme da radi kontranapad i napad (treba da nauči da radi aktivnu odbranu). Onaj koji gubi za početak treba izvrši selekciju akcija u napadu koje ga dovode bliže neizvesnoj završnici od onih koje ga vode ubedljivom porazu, kasnije kada zna šta treba da radi da bi pobedio, upravo to mu i postaje zadatak. Napadač nema obavezu napada ukoliko povede, tek tada može da pređe na odbranu. Naravno uloge se menjaju odmah po okončanju borbe, čime se vežba i brza promena taktike.
2. Jedan takmičar vodi 5-0 drugi gubi, jedan vežba odbranu i njen miks sa kontranapadom, drugi vežba napad i drugu intenciju, rade se 2/3 ukupno 6 minuta do 15. Onaj koji vežba odbranu ponovo ima imperativ pobede, međutim sada na raspolaganju ima i kontranapad. Zadatak je da se prethodno uvežbavana čvrsta odbrana oplemeni ponekim (retkim!) kontranapadom, a kako napadač ne bi smeo opušteno da prilazi na kratku distancu i priprema napad. Napadač sa druge strane ima zadatak da se bar u jednom momentu izbori za neizvesnu završnicu (trenutak u kojem ima mogućnost da se rezultatski "vrati" u meč i izbori pobedu), pored napada treba da priprema i drugu intenciju kao odgovor na potencijalni kontranapad i upravo da odatle razvija univerzalnu kretnju, koja ujedno predstavlja i aktivnu odbranu (kod odbrane i kontre). Napadač koji radi protiv slabijeg protivnika mora da nauči da ide na pobedu i sa takvim hendikepom, odnosno da smanji broj grešaka koje uobičajeno pravi. Takođe, stvara se takmičarski adrenalin, oseti se "krv" i grize se za pobedu na obe strane. Napadač nema obavezu da napada ukoliko povede, tek tad može da pređe na odbranu-kontru. Naravno uloge se menjaju odmah po okončanju borbe. Trudite se da protivnika pobedite sa što ubedljivijom razlikom.
Pratite rezultate vaših borbi, posebno obratite pažnju ako pobedite nekog koga inače retko pobeđujete zapišite šta ste radili odnosno šta niste. Desiće vam se da mislite da je nešto vaša specijalka ili da vam je nešto 100% jasno, samo da bi se posle nekog vremena iznenadili kada shvatite da vam nešto potpuno drugo daje mnogo bolje rezultate. Ono što prolazi protiv boljih boraca, mora da još lakše prolazi protiv slabijih boraca - ili vi nešto radite pogrešno. Protiv slabijih boraca vežbajte-probajte, protiv boljih boraca idite na pobedu, dajte maksimum, sa njima nema eksperimentisanja, maksimalna optimalizacija. Za sve dodatne informacije stojim vam na raspolaganju. Pozdrav i srećno!
D. N.
https://mksilni.livejournal.com/57230.html